|
Radio-amater je dakle svestran u svojim znanjima i veštinama. Istina, većina iskusnijih radio-amatera se na određeni način opredeljuje i unutar pojedinih grupa aktivnosti. Tako imamo amaterske radio-operatore koji najveći deo svoje aktivnosti posvećuju održavanju veza na pojedinim talasnim dužinama ili koji se "specijalizuju"za takmičenja. Međutim, ovakav lični izbor nikako ne umanjuje znanja i mogućnosti takvih radio-amatera, postižuci vrhunske rezultate u jednoj grani oni samo pokazuju neki od posebnih interesa ostajući svestrani u stručnom pogledu.
Na ovom mestu važno je naglasiti jednu bitnu karakteristiku pravog radio-amaterizma koja jasno odvaja ovaj organizovani pokret od svakog drugog bavljenja radio-tehnikom bilo ono i na dobrovoljnoj osnovi. Radio-amater stalno istražuje, eksperimentiše, proučava. Predmet eksperimentasanja ne mora uvek da bude usko tehnički, da li je npr. jedan pojačavač bolji od drugog. Svojevrsni eksperimenat je i pokušaj održavanja što većeg broja veza sa stanicama iz što više zemalja, uobičajen zahtev u mnogim radio amaterskim takmičenjima. Istražujući i eksperimentišući, radio-amateri stalno proširuju granice svojih aktivnosti. Ono što je juče bila eksperimentalna radio veza danas je svakodnevnica. Danas su amaterske radio veze preko sopstvenih, od radio-amatera konstruiranih satelita, veze radio teleprinterom i televizijom primenom kompjutera u tim vezama ili refleksijom od meteorskih tragova samo uslovno "specijalne" jer se njima bavi veliki broj radio-amatera širom sveta. Granice se proširuju održavanjem veza refleksijom preko meseca, meteorskih tragova, izgradnjom uređaja za radio veze na supervisokim frekvencijama i sl.
Radio-amaterima održavanje radio veza nije dakle samo po sebi cilj, radi razmene informacija, razgovora, kao što je to slučaj kod drugih vrsta upotrebe radio stanice bez neposrednog materijalnog interesa, već iz ličnog zadovoljstva i ljubavi.
U istraživanju i eksperimentisanju leže i sami istorijski koreni radio amaterizma. Nastao kada i radio, krajem XIX i početkom XX veka, radio amaterizam se razvijao prvobitno zajedno sa "profesionalnim radijem". Naučnici koji su istraživali, eksperimentišući, pa ima dosta istine u tvrdnji nekih radio amatera da su Herc, Lodz, Tesla, Markoni, Popov i drugi pioniri radio tehnike bili u stvari prvi radio-amateri jer su se bavili radio tehnikom, radi istraživanja, a ne kao profesijom! Kasnije su poslužioci prvih radio stanica na brodovima, svetionicima, u lukama i vojnim bazama, dakle, prvi operatori, u slobodnom vremenu, između primiopredaje dva radiograma, održavali međusobne veze radi provere uređaja i pokušaja uspostavljanja boljih veza. Svoje pokušaje su nastavili i sa uređajima konstruisanim kod kuće, radio je prestao da bude samo njihova profesija i postao njihovo potpuno angažovanje. Vrlo brzo su se u te grupe eksperimentatora uključili i mladi ljudi profesionalno "odvojeni" od tehnike (novinari, učitelji, političari), kao i studenti.
Uskoro su se radio komunikacije počele široko primenjivati u pomorstvu, oružanim snagama, za prenos javnih poruka i dr. Tadašnji stručnjaci su smatrali da su talasne dužine kraće od 200 m neupotrebljive, pa su ceo opseg "ispod 200 m" odredili za radio-amatere. Međutim, radio-amateri su dokazali da su upravo kratki talasi veoma pogodni za daleke, čak i globalne veze, i to uz primenu radio predajnika malih snaga. Bio je to ogroman doprinos radio amaterizma svetskim radio komunikacijama. Slično "proširivanje granica" su radio-amateri učinili i kasnije kada su počeli da održavaju, pod odredjenim uslovima, radio veze na daljinama od više stotina kilometara na vrlo visokim frekvencijama ( talasnim dužinama manjim od 10 m) koje su dotada bile smatrane kao pogodne jedino ze veze u zoni "optičke vidljivosti".
Danas nema ozbiljnijeg radio inženjera ili drugog "profesionalca" u telekomunikacijama koji ne poznaje i priznaje pionirsku, istraživačku i obrazovnu ulogu radio-amatera, punopravnih članova svetske porodice radio-komunikacija.
|